Origen: Croacia, Vukovar
Formados: 2008
Estilo: Black melódico
Temática: Guerra, historia, historia conceptuales, muerte y poesía
Miembros:
- Basher Batería
- Kob Bajo, guitarra y voces
Discografía:
- Follow the Blind Demo 2009
- Vuk EP 2011
- Jama EP 2012
- Naši životi više ne postoje CD 2023
- Sve je tiho na Istočnom frontu Recopilatorio 2023
- Iskonsko zlo Single 2023
- Sjene nad Balkanom CD 2024
SIENE NAD BALKANOM (2024)
Con su anterior álbum "Naši životi više ne postoje"(2023), llamaron la atención de un público creciente, poco más de un año después regresan con un nuevo álbum que es continuación directa en cuanto a sonido y temática de sus predecesor, logrando superarlo en muchos aspectos. Estamos ante un álbum extenso que se va por encima de los ochenta minutos, sin embargo la riqueza musical del mismo nos hace disfrutar de estar asistiendo aun espectáculo que supera con creces lo meramente musical. El álbum suena oscuro y denso, con un sonido tanto de guitarras como de betería poderoso, logrando las guitaras crear un entramado que muchas veces sorprende por su versatilidad en diferentes planos, siempre enfocado a un tono melódico, pero al mismo tiempo dejando entrever unas influencias del sonidos digamos que de rock clásico, que se funden con cambios de registro e intensidades realmente demenciales, al mismo tiempo que logran crear un muro de sonido infranqueable. Sin embargo Prognan también saben trabajar un aspecto vocal que tiene ese carácter ocuro y pesado de muchas bandas de black centroeuropea que dotan al conjunto de un carácter mucho más denso, al mismo tiempo que nos traen recuerdos de sonidos mucho más ancestrales. No hay que pasar por alto la temática del álbum que afronta lo convulsa situación de los Balcanes en la década de los años treinta del pasado siglo y sus consecuencias en la segunda guerra mundial, para ello Prognan se sirven de un montón de sonidos ambientales que recrean situaciones como las compañas bélicas, sentimientos de desolación y lo que es también muy importante, la inclusión de instrumentos y guitarras limpias que nos acercan a un tono mucho más folk o pagan, ofreciendo su música un buen número de situaciones y ambientes que logran sumergirnos en las historia por ellos contada, jugando esta ambientación un papel igual de fundamental que la música. En activo desde 2008, llamando la atención con su anterior álbum, pero dando el salto definitivo con este nuevo trabajo en donde aúnan lo mejor de la tradición centroeuropea del black metal con un sonido propio de corte melódico y pagan que nos atrapa en su ambiente bélico (8,4).
1. Marseljski atentat 08:27
[Nakon prvog svjetskog rata, 01.12.1918. godine, nastaje Kraljevina SHS - Srba, Hrvata i Slovenaca. Na čelu države se nalazi dinastija Karađorđevića.
Prvi ustav se dogodio 28.06.1921. godine, a njegovim ustavom je utemeljena unitarna monarhija, parlamentarizam i lokalna samouprava.
Dolazi do nemira između država, do porasta komunističke partije koja iste te godine biva zabranjena.
Nakon smrti kralja Petra Prvog, vladavinu 1921. godine preuzima njegov sin Aleksandar.
1928. godine dolazi do obračuna u skupštini. Stjepan Radić - osnivač Hrvatske Seljačke Stranke - biva ranjen i umire od posljedica ranjavanja mjesec dana kasnije. To dovodi do još većeg razdora u državi i nemira u Hrvatskoj.
Kralj reagira i stvara zakon o "Kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi".
To je značilo ukidanje ustava, raspuštanje Narodne skupštine i prenošenje vlasti na kralja, te isto tako zabranu rada svih političkih stranaka, sindikata, te udruženja koja su imala vjerska ili plemenska obilježja. Isto tako je promijenjeno ime države u Kraljevinu Jugoslaviju.
Uvođenjem tog zakona, dolazi do snažnog otpora separatista, jača nacionalni pokret i dolazi do velikog otpora komunista, koji su proglasili vladavinu fašističkom.
Na jugoistoku države je i dalje stajalo otvoreno "Makedonsko pitanje." Iako je Makedonija spadala pod Kraljevinu SHS (kasnije Kraljevinu Jugoslaviju), u samoj državi se javlja revolucionarna, a kasnije teroristička organizacija VMRO koja je agent u službi Bugarskim interesima na Balkanu.
Dvadesetih godina su se vodili žestoke bitke organizacije sa policijom u Makedoniji. Vlada je morala se konfrontirati s aktivnostima makedonskih i probugarskih bandi. U Vardarskoj Makedoniji su vođene prave oružane borbe žandarmerije s njima, a mnoštvo ljudi je maltretirano od strane jugoslovenskih vlasti pod sumnjom saradnje sa Unutrašnjom Makedonskom Revolucionarnom Organizacijom (VMRO).
1929. godine u Italiji se osniva Hrvatska Revolucionarna Organizacija (UHRO). Cilj im je bila borba protiv kralja Aleksandra i Jugoslavije te ostvarenje sna o samostalnoj državi.
U Sofiji dolazi do sastanka vođe UHRO-a Ante Pavelića i vođe VMRO-a Vanča Mihajlova. Potpisuju "Sofijsku Deklaraciju" koja predviđa stvaranje nezavisnih država Hrvatske i Makedonije.
Pod sve većim pritiskom, kralj Aleksandar mijenja zakon 1931. godine.
1934. godine on odlazi u Marseille, ne sluteći da se na njega sprema atentat - potpomognut Musolinijevom Italijom - od strane UHRO (sad noseći naziv Ustaša) i VMRO.]
Došlo je da se plaća
što su nam djedovi ginuli,
a mi smo sve to davali, prodali...
kako se u krug sve vraća
"Mora se krv pustiti
za možda bolje sjutra..."
Gadna li su nam ta jutra
Iz kojih se ne možemo probuditi!
"Za kralja ova su čet'ri metka priznanje,
pucanj rješava Makedonsko pitanje!"
Čuo sam viku, dreku;
komešanje i jeku
jauka što kao meci
uši mi sijeku
A u Sofiji, dvadeset devete,
sastali se dvojica planove da saplete;
Kumljenje, braćenje, poljupci za pamćenje;
Jedan za ustajanje, a drugi za vmranje.
Bugarska ruka vodi, Makedonci ka slobodi
kliču, viču: "Za slobodu!", ne znajući cijelu priču;
Černozemski pištolj puni, podmaži ga pa ga pljuni,
Italija ruke trlja, obala im zube kruni
Scenario postavljen je,
kulisa je dignuta...
Gusta je magla padala kad je
ruka tog kralja stradala
Crna je zemlja plakala, tad je
nacija cijela zaspala
Za kralja!
2. Iskonsko zlo 06:50
[Iz Dnevnika:
Beograd 1939. godina.
Pronađeno je truplo čovjeka u Brankovoj ulici.
Došavši u stan, mogao sam osjetiti miris krvi koja je dobrano natopila tepih
na kojem je ležao preminuli. U stanu nije bilo struje, jedinu svjetlost je stvarala
ulična lampa koja ju je dobacivala kroz prozor i gomila svijeća zapaljenih u stanu.
Inspektor Lukić je već čučao pokraj mrtvaca. Pokazao mi je glavom - čovjek je držao nešto u rukama.
Nisam niti slutio tada da će ovo biti najveći slučaj moje tek započete karijere.]
Noć, za koji minut' ponoć,
"U zapisniku stavi, ušao je tu kroz prozor.
Bljesak noža, zariven mu tu u grudi,
U ruci mrtvac napisao zadnji govor."
Lukić reče, pa na me prstom kreće:
"Mali, gle kako noćas imaš sreće;
Prvi ti slučaj, ostavljeno je i pismo,
možda nam zbori, ubicu nam još otkri."
Munja sijevnu, dok iz ruke papir vadim,
brišem krvlju, možda koje slovo spasim.
Ništa nije ukradeno, odnešeno,
Ostavljeno je sve gdje je bilo,
što li se to noćas zbilo?
Gavran graknu, čujem ga kroz prozor krenu,
K'o "nikad više" jezu mi niz kičmu stegnu;
Otvaram pismo, iz njega mi očaj vrisne
ime moga oca i snažno me u grudi stisne.
Noć, za koji minut' ponoć,
Uzimam ta slova, zgužvam ih u sako, odoh;
Čujem glasove iza mene, krici žene,
sudariše nam se pete, suze snene salivene
K'o niz čašu opijene spuštene n' obraze njene
"Moj oče!", misterije s' otkrivene
Jedva sam joj riječi čuo, skoro sam se poskliznuo,
na pameti samo jedno, pismo vražje-pismo bijedno:
"Ne mogu više ni trena ćutiti o ovome,
dušu svu mi je izjela tama koja me je ždrela,
kao pak'o crni mi na grudi sjela."
Pismo piše, na moga oca stoji, njegovo ime
stranice mu glasno kroji:
"Večeras idem, reći ću sve baš svima, noćas na kraj stajem
decenijama lažima!"
Moj oče, u šta li si se spleo?
Zašto te je ovaj mrtvac prokleo?
Beograd sivi, noć ga čini više sivljim,
Usta ne zbore, al' iznutra snažno vrištim
Ulice kišne, noge moje k'o da nisu više moje,
samo broje, korak za korakom stroje!
U sitne sate, nasilno lupam o vrata,
Svjetla su ugašena, strah u kostima me hvata:
"Žandaru stari, otvaraj mi svoje dvore,
Moj oče, neki konci sudbinu ti gadnu kroje."
"Za ovaj zločin potrebno je dvoje!"
Munja sijevnu, dok iz ruke papir vadim,
Gledam mu oči, hladan, priseban je sasvim:
"Kakve su ovo laži? Zašto je tu moje ime?
Ovo je neka šala, uništavaju nam prezime!"
Gavran graknu, isti gavran k'o od prije,
Kao da zna, zbori; nešto čudno tu se krije.
Uzburkane niti spajaju se noći ove,
prošlost sadašnjosti viče, rane stare k'o da zove...
[MJESECIMA KASNIJE]
Moj oče!
Dvadeset godina sam čekao...
...da ti nađem grob!
3. Tri nacije 07:25
[IZ DNEVNIKA:
22.04.'39.
Ivan i Klaus su me čekali ispred kafane. Obojica su bili na dobrom putu da ih počnem nazivati najboljim prijateljima.
Ivan je iz Zagreba, iz ne toliko imućne familije; zapravo je prvi u njoj koji je završio neke više škole.
Klaus je bio totalna suprotnost, njegovi su decenijama živjeli u Beču, bili su visoko pozicionirana aristokratska familija
dok se dva brata nisu posvađala na krv i nož. Jedan od njih je otišao gdje ga drum vodio - dogodilo se da ga je odveo u Banat i tamo je ostao s ženom i sinom jedincem.
Klaus je bio crna ovca; očekivalo se da će ići na studije, a on završio u Beogradu isto pišljivo policijsko zanimanje kao i ja.
Zapravo, tako smo se sva trojica upoznali.
Ne volim pisati o ovome, ali jedino sam ja dobio posao od nas (kao pratnja Lukiću), a razlog zašto sam ga dobio je zbog oca, starog žandara.
Nisam koristio njegovo ime kad sam aplicirao, no sigurno su prepoznali da sam njegov sin i nekako osjećam da je to poguralo stvar.
Prepričao sam im sve uz rakiju kod starog Đorđa u kafani.]
"Gle", po leđima me stisnu:
"Ja sam ti siguran u tvoga oca."
"Ma nema šanse da se tu nešto crno plete."
Naiđoh na dva oslonca;
K'o što i mislih - tu su da mi sve sumnje sklone,
ma nek' se gone i ove crne misli što hrane mi demone,
zavlače me od bitnog, hitnog slučaja:
"Ko li je ubio tog starca?"
"Otvoreni prozor, ušao je kao lopov,
Čašica ne sluti da je u njoj sijan otrov,
no za svaki slučaj, nož u srce - ovaj j' gotov..."
Čitam zapisnik, nešto tu mi smrdi u svemu tom...
[Krećemo od Đorđa ka novoj kafani za koju su Ivan i Klaus čuli.
Nešto sa čudnim imenom, direkno iz Amerike došlo kod nas.
Đorđe nam je, na našu nesreću, dao popriličan broj rakija da nam griju grudi dok ne dođemo do tamo.
Ja sam, iako pijan, još razmišljao o slučaju.]
A šta ako nije bio stranac?
Šta ako ga je starac pustio u svoju dnevnu
jer ga znao?
Misao mi u glavu sijevnu, brži jezik pa je kaže;
"Daj ne seri," Ivan važe, "baš te nešto gadno sapra...
Nije ti ovo k'o u filmu što režira ga Frank Capra."
A možda nije, a možda tu je baš sva kvaka:
Prozor stvoren kao laž, a zapravo tu su vrata -
otvorena prijateljski z' kuma, sina ili brata?!
"Previše filmova, u glavi ti se vrti."
Klaus vikne, zapne, padne, pred ulazom se zavrti:
"Gle tu smo!", otvori ulaz nogom -
kad muzika sve je tiša, a tišina se pokri grobom.
Svaki bi normalan u tome trenu stao,
no rakija j' čudo kad je tiho spravi đavo...
Konobaru mašem, zapinjem za šinjer crni,
Bend kreće, šaka zove, ko će koga sada prvi?!
[IZ DNEVNIKA
15.04.'42.
Nisam znao šta je zima dok je nisam dočekao na obroncima Kozare. Vjetar ti ne ulazi u kosti, on prolazi kroz tebe i ne staje prolaziti.
Dok pišem ovaj dnevnik, ruka mi drhti i znam kako će mi pokoja slova pobjeći.
Danas po cijeli dan razmišljam o nama trojici i noći kad smo napravili sranje i tuču u onoj kafani, zaboravio sam kako se i ta kafana zove.
Prosto je začuđujuće koliko tada nismo slutili ništa. Još je začuđujuće kako čovjek ne zna šta su sretni trenuci dok ih se ne sjeti Bog zna kud.
Sad sam primjetio krv na desnoj ruci. Ne znam čija je, no znam da nije moja.
Danas je umrlo sedamnaestoro. Ja sam i dalje živ.
U pozadini čujem popa kako pjeva crkvene pjesme. Pokoji ženski glas mu se pridruži. Zaustavio bih ih, no koja je poanta?
Ako i oni hodaju noću i traže nas po ovoj zimi, možda i zaslužujemo biti nađeni.
Vidim narodu slušanje te pjesme prija.
Da mi se vratiti u te trenutke kad nismo ništa znali...]
4. Nikad, nikad bolje, nikad biti neće 06:49
[IZ DNEVNIKA
21.07.'39.
Već mjesecima istražujem slučaj.
Blagorečeno, nisam napravio niti jedan korak naprijed. Zapravo, čini mi se da sam ih napravio više unazad.
Na stranu i taj prokleti slučaj, danas mi se dogodilo nešto začuđujuće. Trčao sam kući i zapisao taj događaj u dnevnik prije nego ga zaboravim.
Kao i svakog ponedjeljka išao sam u banku da ostavim pola plate na račun. Čistačica ispred mene je izgledala kao da je vidjela duha.
Uhvatila me za ruku i...]
U ovaj dnevnik, dana Gospodnjeg,
upisujem događaj, zar ovo me dočeka;
Neka mi žena, na ulazu kod pošte,
rekla kako ličim na jednoga čovjeka
Isto mi lice, iste mi ruke,
Kaže borila se u ratu pokraj njega,
"Bježi, ženo, što staješ mi na muke,
Ja nisam taj čovjek, muči te neka sjeta!"
"Ti si pljunuta na njeg' slika!
Kao da te on naslika!
Istih očiju i istog lika;
Ni najmanja nij' razlika!"
Luda ženo, što si na me,
navrnila k'o olovka ka papiru
Makni se, ludo, ne stvaraj mi drame;
Bježi od mene, pusti me na miru!
"Ko ti je otac? Onaj žandar stari!
To govno jadno, znam ja toga mućka!
Pitaj ga dobro koga su sve krali,
Reci da ga puno pozdav'la Milunka!"
Pričala mi o borbi, pričala o tom borcu,
Kako ga dugo vid'la nije, što mu se dogodilo na koncu?
Pričala mi o njemu, dobio je orden gvozdeni,
a ja sam njegova pljunuta slika, k'o da sam mu rod rođeni
Ja, ja samo... ja samo dobro
znam da je ovo sve igra
Kako mi se čini da se sa mojim
srcem ova luda žena s'igra
Da, da ona... da ona voli
izgleda da u sve zagleda!
Pusti! Pusti me ti,
ne žalim ni trena što mi oduzela,
vrijeđala sve što je moje nije ni malo
se obuzela;
Izgleda mi da su je svi
bacili jadnu na koljena...
"Znam, znam tvog oca, nikad taj žene vid'o bar nije,
a kako sad ti njegov sin si, da nisi možda ti njegovo kopile?"
Da, da ona... da ona voli
izgleda da u sve zagleda...
Pusti! Pusti me ti,
ne žali ni trena što mi oduzela,
vrijeđala sve što je moje nije ni malo
se obuzela;
Izgleda mi da su je svi
bacili jadnu na koljena...
U ovaj dnevnik, dana Gospodnjeg,
upisujem događaj, zar ovo me dočeka;
Neka mi žena, na ulazu kod pošte,
rekla kako ličim na jednoga čovjeka
Isto mi lice, iste mi ruke,
Kaže borila se u ratu pokraj njega,
"Bježi, ženo, što staješ mi na muke,
Ja nisam taj čovjek, muči te neka sjeta!"
5. Samo da rata ne bude 11:19
[Iz Dnevnika:
15.05.'40.
Prošlo je skoro godinu dana od kako sam postao službenik i nekoliko mjeseci od kako je Ivan otišao za Zagreb. Ne krivim ga, dobio je odličnu priliku biti šegrt detektivu, isto kao i ja.
Nadam se da će njegov prvi slučaj proći bolje nego moj. Na današnji dan je isto tako i godinu dana od smrti starca. I dalje nijedan svjedok i nijedan osumnjičeni.
Došavši u ured, na stolu pored rakije koju mi je Đorđe dao za poklon [i koja je već bila načeta], našao se neotvoren telegram.
Poslano juče.
"Dođi u Zagreb. Dogodilo se identično ubojstvo kao u Beogradu."
U potpisu: Ivan.
Zajedno s Klausom, koji je počeo raditi sa mnom u stanici, sam se zaputio ka Ivanu..]
"Moj druže beogradski, pogledaj - isti slučaj;
starac na podu, pismo - čitaj pa izračunaj
koje su šanse na ruke da nam iste lance
padnu...", nisko mu dole glava,
soba je netaknuta, nije obijena brava.
Pismo u ruci, jesul' ovo more?
San postaje java, a u javu sve dublje i dublje tonem...
"Ovaj put je pismo skriveno,
Iza ormana, virilo iz rupe...
Gled'o sam, svašta u njemu je rečeno..."
Osjetih teret dok mi dao ga u ruke.
"Iako mi do sad sva rđava djela;
Kunem se svime, svojom mrtvom kćeri;
Ovo što pišem istina je cijela..."
Čitam k'o akter u nekakvoj zavjeri.
"Davnijeh dana, prošloga nam rata,
bio sam mladić, redov u toj četi,
Kad zastava s Beograda je pala,
s njom su nam pali svi naši zavjeti."
"Ostali iza - a narod ka Golgoti;
pljačkali, krali - što nam u ruke palo;
Nas tri zla, na kradji nije stalo,
jedne se proklete noći čak i silovalo..."
Šta je ovo?! Majku li mu jebem sto puta!
I onaj i ovaj mrtvac, pa čak i Milunka,
se sjatili na moju familiju k'o muve na govna
Kakva silovanja moga oca?!
"Evo tu ti piše..."
Ma boli me kurac što piše, to što piše sve odiše lažima!
"Čitaj dalje!", Ivan na me vikne, a glas me probija
u srce k'o zarđalim čavlima.
Izgubljen u Zagrebu, izletio iz stana
k'o najveći lopov u tminu, na grani neka vrana
ili gavran, opet crni, tu je, gleda - dušman krvni,
idi ptico, Bog te ned'o, dosta sam te noćas gled'o!
Gdje god ti si, uvijek sranje, posrtanje pa padanje,
samo laži uvijek daješ, a istina ko zna šta je!
Ovu istinu k'o pas žvačeš...
Lažeš, ptico, dobro to znadeš,
lažeš, 'tico, k'o pas lažeš!
Ovo pismo u džepu, ovo pismo ništa nije
k'o ova prokleta čaša što od mene dno krije.
Ma jebem vam majku svima... ostavite mi oca na miru!
Vi ste svi otrovi... vi ste svi zmije!
Vi ste svi lažljive zmije...
"E moj druže beogradski - znali smo gdje j' najlakše;
a gdje drugdje nego slomljenog na dnu flaše."
Pustite me, pseta, zmije, laže vam jezik crni,
bacite me kerovima tu na ovoj jad-kaldrmi!
Ivan:
"Dosta! Dokle ćeš jadan biti,
pijanduro jebena, u flaši se ne mo'š skriti!
Veća se sranja događaju ovih dana,
da ti je teško, shvatam, al' sjene su iznad Balkana!
"Ćaća mi rek'o: Glavu sagni, mudro šuti,
Od smrti kralja nešto gadno tu se muti.
Bojim se da će prošli rat biti igra
naspram ovog novog kad na vrata nam umaršira."
Klaus:
"Moj druže, muka je tvoja teška,
savjetujem riješi je prije toga metka
jer moja gruda, odakle moj je tata,
već je pripojena, čak i bez objave rata."
"Kod nas se slavi, u mome domu radost,
stariji vole slavit' taman pred što gine mladost,
a Balkan slijepi, oči sebi voli vadit'
više nego jezikom istini se ponizno obratit'..."
Evo opet smo zorom u kafani, sjećate l' se kad sam
s vrata pit'o: "Hoćel' biti rata?"
Gle kako li su sada odgovora druga data.
Koja li je budućnost za Njemca, Srbina, Hrvata?
Čeka li nas puška, pero, truba il' lopata?
Zareknimo se, oči u oči, brat do brata,
na nišanu nikad, bilo il' ne bilo rata.
"Kunem se krvlju svojom, ne bio živ ja nikad,
ako se na nišanu nađe bilo koji ikad!
Ako dođe da nas puška zove, ruke ove neće na vas."
"Kunem se i ja, rode, milijeg od vas nemam,
pucati nikad neću, prije ću da se predam!"
Sva trojica, jutro ovo u kafani;
Zavjeti su izrečeni, zavjeti su dani.
[Iz Dnevnika
13.04.'80. - Mladi Uskrs
Nakon skoro 40 godina se vraćam na ovo mjesto.
Put me vodi kroz sela, ovaj put s njom pod ruku. Gomile ljudi dolaze autobusima.
Bože dragi, koliko smo tuge ovdje proživjeli.
Trudim se biti što smireniji, no osjetim kako mi suze naviru na oči.
Pale su niz obraze kad sam u daljini vidio prošlost i malog Vasu.]
Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bijedom,
I trunu mirno kao u sanduku.
Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Vječita pjesma koju im otima.
Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj krvi, bezbrižni k’o 'tići,
Zaboravljeni k’o mrtvi krinovi,
I ponositi k’o stari plemići.
Oni spavaju po Balkanu cijelom,
Za dobro tuđe, za spas svog plemena:
Nikad ne bijahu sa zastavom bijelom,
Ti mladi momci velikog vremena!
Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lijepog stasa,
Humke im rastu u cvjetove slave.
6. Za one koji su hrabri samo kada ginu 03:42
[IZ DNEVNIKA:
16.05.'40.
Sat je otkucao ponoć - istu ponoć kao onda kad sam ušao u taj prokleti stan i našao truplo starca. Skoro pola godine je prošlo, a jedino što imam je njegovo ime. Prvi slučaj i već pokazujem svu svoju nesposobnost.
Ovo je jedna od onih večeri kad se pitam jesam li lažac i nitkov koji nije zaslužan posla kojeg radi. Naravno, kao najveći slabić, izgubljen u tuđoj zemlji, tražim otrov s kojim sam već naveliko na "ti."
Vidno pijan, teturam ulicama u nadi da će me već neko lišiti ovog bola koji je konstantno prisutan.
Za divno čudo, naletio sam na bar koji je radio. Duboko iza svoga vremena. Da nisam pijandura, imao bih svo pravo iskoristiti svoj "policijski" status da ga zatvorim.
Ušavši unutra, mogla se vidjeti memorabilija iz prošlog rata. Pištolji, zastave, slike... Uzevši u obzir koje je doba dana, unutra je bilo poprilično puno ljudi.
Sjeo sam za prvi slobodan stol i pokazao kelneru za piće. U glavi sam već odvrtao scenarije ako me odbije poslužiti, no dobio sam ga gotovo odmah. Na tren su mi u glavu došli Ivan i Klaus - piti bez njih je samo obično pijanstvo.
Još i dalje su me progonile Milunkine riječi o mome ocu. Ako je sve laž, onda sam ja jedna od najvećih...
Bend se penjao na binu nakon pauze.]
Zima je bila sestra mila -
u starom šinjeru se krila,
u plitkom grobu pokrov šila,
nježno, lako, kao svila,
na tren - k'o da ih oživila
Gdje si sada, moja draga,
Balkan te cijeli od me skrio,
Kolike noći sam sam bdio
Spominjuć' tebe, psujuć' vraga,
Dozivajuć' te poezijom...
Za sve one koji ginu;
dižemo čaše za sve hrabre
Jer samo hrabri u visinu
vinu se za sve nas sanjare;
jednom ć'mo i mi u istinu...
Zima nas grije, a ja molim,
Slutim najgore, pa se smijem,
Smijem se svemu pa me boli
Što sudba crnu žalost krije,
a ja još i dalje volim...
[...a možda je zapravo sve to što je rekla istina...]
7. Naši dani 09:01
[IZ DNEVNIKA:
17.05.1940.
Jedva da sam sišao sa stanice, a već sam trčao prema kući moga oca, isto kako sam bio trčao kad je starac umro, ali emocije su ovaj put bile drugačije.
Večeras ću saznati istinu makar mi to bilo zadnje!]
Noćas sa tajni sva prašina pada,
Sadašnjost pozno ka prošlosti hrli
Ispred stana sad će doći garda;
Noćas glas dobijaju svi što su umrli
Dokaze imam, dolaze po tebe,
Korak po korak vani - čuješ li ih, stvore?
Čiju li si ženu klao, koga li si silovao,
Kako noću spavaš, snovi jel' te progone?
Ruka ti drhti, kosa ti mlaka,
Sve je laž bila, sve što si mi rek'o!
Sad se kriješ ispod tamnog, crnog oblaka,
a puta nema više, put ti je pobjeg'o
Ne sikći, zmijo, riječi ti sive,
nemaju više ništa, dubine ni glasa;
Večeras sve žrtve ponovo su žive,
Večeras priča užasa se napokon završava
Otac:
"Ko ti je ovo rek'o? Zar ne vidiš to su laži,
zar ti je nitkov neki od tvog oca možda draži?!"
Sin:
Evo ti pisma, sva su na tvoje ime,
svi tvoji prijatelji prije smrti izdali te!
Otac:
"Ma kakvi prijatelji? Blažu te krinom,
opijaju te ružom, prodaju te ružmarinom!"
Sin:
K'o kakav Juda upireš u njih prstom,
a do maloprije sve ih dokrajčio rukom čvrstom.
Viđen si u stanu, za Zagreba sam kartu
našao u tvome džepu, nisi sakrio pohlepu
A i ova crna pisma su te odala,
jedan ih pis'o pred smrt, druga sakrivena iza ormara
Sin:
Nema dalje, shvati, na ruke ti lanci
zasigurno noćas stižu, laž za laži sve se nižu
Hoćeš li makar sada razbiti tu tišinu,
Jednom više, makar jednom, reci tajnu za istinu!
Otac:
"Sve su to govna, pred smrt me preklinjala,
njihova grla sad bi sve odjednom svim' priznala!
Ma da sam znao, ranije bih ih klao,
samo da sam znao... u pak'o rani bih ih slao!"
Nitkove! Sve ove decenije, sve su laži,
Sav tvoj život stvoren, istinu sad mi kaži:
Koga si silovao? Od koga si majku 'krao?
Koje si dijete jadno u raljama zla poslao?
[Otrčao je i hitro uletio u sobu. Zaključao je vrata iza sebe.
Čuo sam ga kako traži nešto. Nakon trećeg pokušaja sam uspio nasilno otvoriti vrata.
Stigao sam na vrijeme i vidio ga s pištoljem u ruci. Hrvao sam se s njim da mu ga oduzmem.
Da li ga je želio upotrijebiti na sebe ili na mene... ne znam...]
8. Mrtva vremena 04:59
[Sjeo je ispred mene i napokon počeo, možda po prvi put nakon 20 godina, pričati istinu. Istinu koja će zalediti moje kompletno biće.]
Aj pošla Anka u šumu,
S' sjekirom na ramenu,
Za njom išla tri žandara,
Sva tri naoružana.
Prvi nosi okove,
Drugi nosi noževe,
A taj treći sablju tanku,
Da zakolje Anku.
Anka njih je molila,
Bijele ruke sklopila,
Nemojte me, braćo, klati,
Muž će moj plakati,
Aj šta će reći moja majka,
Da je zaklana Anka.
9. Miris baruta i ognja 10:41
[Obuzeo me je neviđeni bijes nakon što je priznao da je zaista silovao ženu koja je spomenuta u pismu... no to nije bila cijela istina...]
Znam taj pogled u ogledalu,
rasuo se kao propast horizonta
Istina je napokon prehodala tajnu
kao što to vojnik radi od fronta do fronta
Znam - više ovaj grumen zemlje
i ovi zidovi i sve ove boje;
Više ništa ne mogu zvati svojim
jer nikad ništa nije niti bilo moje
Tuđe me ruke učile dok hodam,
Tuđe oči vidl'e prve korake što pođem,
Tuđi mi jezik lag'o, uši prve riječi čule;
Tuđeg sam čovjeka zvao svojim ocem!
A on je krao, a on je silovao
neku ženu koju nikad nisam čuo niti vid'o...
K'o otrov u venama, lopov u noći,
nejač iz naručja zlobno joj odkid'o
"Sine, ti sveti, ti se sjeti kakoj' 'mrijeti...
Sine, ti daleki, majci sveti na grudi sleti..."
Postao sam laž...
S godinu dana u naručju rođene majke pratio oca u boj;
Sjećanja naviru kao poplava, iako ne pamtim sve što se dogodilo niti tog trena,
Vidim sebe na fotografiji što mi lažni otac dao i polako slaže se slika cijela:
S dvije godine, sjećanja nemam, ali kaže mi da je bomba pala,
ubila mi babu i djeda, na licu mjesta, majka ostala
sama, kao što su majke tada ostajati same znale, klince male
odgajale bez ikoga igdje dok su muške ruke pucale na neprijatelje,
a do nekoć oruđe koristile za sađenje njive...
Do nekoć... s tri godine sirene kroz grad se ore, a ja dvorce
svoje gradim od vode i mokrog blata;
Tamo negdje daleko po ovoj zimi očevi se bore, a ja s drvećem se igram puške i odrasloga rata,
Majka sve više tone, no viče "Biće bolje..." komšinici staroj dole s prvoga sprata.
Četiri godine, noć za koji minut' ponoć, čujem vrisku, dreku, razvaljena teška vrata;
Pijane spodobe bacaju po stanu sve što nije imalo težinu i vrijednost žutog zlata...
Jedan mi prilazi dok se drugi smije, treći glasno viče: "Hoćeš biti njegov novi tata?"
S pet godina zaboravio ko sam, što sam, šesta mi došla - prošla k'o onako iz inata,
Majku mi silovanu, izmučenu izbrisala pamet bolna, k'o da je bila napravljena sva od blata;
K'o onda kad sam dvorce gradio, al' dvorci bijahu stvarni, a ovo kao da je krišom stvorila mi mašta!
Sedma godina, tamo gdje je pala bomba, izbrisala i to sjećanje, kratež dubok kao jama...
Lice neviđenog oca izblijedilo sa slike jer se nikad spominjao nije, progutala tama
i to njegovo ime, kao drvo prije zime, uvenulo i nestalo s njegovim granama.
I sve te godine prođoše k'o slova, k'o ljubav, k'o sve što u životu uvijek prođe!
Sad znam zašto pijem: Pamet zaboravlja, al' duša pamti i u srce tiho tuga dođe;
Podsjeća na prošlost, na dodir moje majke, na heroja moga oca - podsjeća i glođe:
"Pij i slušaj - ponoći ove prošlost zove... Pričam ti historije i sve tvoje familije;
Pričam ti o selu odakle tvoj je djeda nik'o, o maloj trošnoj kući prije sve ove pogibije;
Pričam ti o plugu, o smrti i o dugu njima jer zbog njih i dalje mi oremo svoje njive..."
Pričaj mi, pričaj, da Bog da nikad ne ostao bez riječi, reci mi sve pa makar bile laži otrovane,
Želim sve znati, nasilniče, o vojniku tome, što gine i potiče sa proplanka Kozare!
Reci mi ko je bio? Reci mi šta se zbilo?
Reci mi ko mi je otac bio!
"Tajna nas ruka vodi, crna ruka ka slobodi..."
"Rukama nebo hvat'o, ris'o ga iz plavoga u crnoga..."
"Još ne sviće rujna zora..."
"U planini stajali smo tiho..."
"Još ne sviće rujna zora..."
"Zar vi mislite da je Sarajevo na tom stalo...?"
"'Oj, junaci, nakon toliko godina krvi i rata..."
"Ovo je nekad bila moja kuća, ovo što gori - plamen izjeda...
Ovo je nekad bila moja kuća... Ovo je nekad bila moja kuća!"
Te strašne noći nakon Krfa vratio se svojoj kući, vid'o plamen kako gori, na koljena vrišt'o jad plačući
"Ovo što plamen izjeda, k'o udarac mi dođe pod rebra, ja gin'o da se vratim - ne sluteći, ne znajući
da su svi mi moji mrtvi, familije sve mi nema... majko, oče, ženo, dijete, vrištim šapatom im imena!
Ustajte iz tog groba, pa zar sam ja za ovo gin'o? Moja ženo, moje sveto, da sam makar ja pogin'o,
a ti živa tu uz sina, pa da gledam vas s visina, a ne mrtve, vi oboje, izvadio bih oči svoje,
Ne vidio tame, sunca, ne vidio zime, ljeta - samo da ste tu kraj mene, samo da je svo nas troje..."
Te noći pod plamenom vojnik riso crno nebo, ženu u rukama drž'o, pištolj mu u ruci živi
dok mu žena mrtva gleda - u daljini, kao kurjak, a ne čovjek, ispustio urlik k'o što urlici
nikad do sad nisu bili tolk'o glasno ispušteni; Iskopao grob dubok da mu čednu ženu primi...
Nestao u noći, jadan, gdje nestaju neviđeni, bacio sa sebe pušku, orden, rat mu besmisleni;
Progutala tama ga je, sve što im'o nestalo je, neki kažu vratio se nazad svojoj djedovini,
a neko reče, baš to veče, pucanj čuo je u tami, presudio sam je sebi, a nije znao detalj mali:
Sina mu iz koljevke ot'o dušman kog je znao, gavran crni sve to vid'o, kraj prozora se prikrao,
Gled'o godinama kako sin mu iz nejači rast'o - kao otac snažan bio, u detektiva je postao,
Sin na oca isto liči, iste oči, iste ruke,
isto ime, al' ne prezime, isto sve što je isto sa svime;
Misleć' jedno, a to nije,
ono što si bio - nisi..
Taj je vojnik otac bio, a taj sin...
od silovane majke što će joj iz ruke otet' biti...
A taj sin...
taj sin si ti...
10. Početak kraja 04:20
[Večeras sam ubio čovjeka.
Majke više nemam, ali sam je osvetio. Jedan komad mene je uništen, a drugi još uvijek traga za istinom i želi saznati što više o mom pravom ocu. Neki kažu da je živ, neki kažu da je mrtav. Kako bilo, jedino što imam je da je on zapravo došao u Beograd s Kozare, iz malog sela Draksenić.
Rekli su mi ljudi da će me stići strašna kazna, ako ne ovozemaljska, onda od Boga što sam ovo uradio.
Sad kad znam istinu, sva moja sreća, sva moja radost, sve moje biće više ne postoji. Ja sam bio laž, a sad sam nanovo rođen.
Te iste sirene koje su dolazile zbog njega, sad su tu za mene. Bjegunac pred zakonom, skupio sam što manje stvari i uputio se ka istini i, nadam se, ka ka očevom ognjištu.
Put me vodi na Kozaru...]
11. Nekoć braća 07:25
Sve ove brazde na rukama, urezale se od uspona,
Mutne kao sjećanja na žrtvovane snove kako bi opet sanjali...
Kako je čudno koliko nasilja smo morali proći
Da bi opet mogli biti nježni...
Za divljinu svoj jezik ujedali da bismo
krotkost za mudrost ganjali.
Trči, trči ovim poljima, plovi najdubljim oceanima;
Nestani u najvećim ponorima pa kad dođeš
sješćemo i opet iznova
Se kumiti i bratiti, do prvog rata što dođe,
kad zub za oko ti meni - ja tebi;
Moje je oko već napola izvađeno,
Spremno za tvoj zub vremena
"Ruše se stubovi k'o komadići amblema
Kad zloba kuca noću, riječi ni šapata nema.."
A mi nagojeni od grijehova i blata
Svako svakoga naziva bratom, a oko brata
držimo konopce, ne bi li jednog dana
taj konop se stegao oko tuđeg vrata
Ološi nas vode, a narod tako divan,
Narod je glasao, narod tako kivan:
na sudbu, na ljude, na svoga, na žrtvu:
"Dok ja psujem Boga, ne diraj moju crkvu!"
Pokrali smo sve što pokrasti se ikad moglo
i još bi više krali da nam stane u prste još
Empatiju i ljubav zatrali smo tuđim Bogom
tuđe nam je slađe, dok svoje dajemo za groš!
"E moj brate...
Maltene smo iz iste kuće potekli.
Do maloprije istim putevima hodali.
A sad nas vojska zove, sad nas rat razdvaja;
Samo što ti u jednu vojsku ideš, a ja u drugu..."
Mi kao prosjaci istim se jezikom psujemo i volimo,
Tvoja su ordenja nastala u mojoj krvi, a moji barjaci
probodeni tvojim prvim sinovima...
Nadam se jednom da ću te opet bratom zvati,
Nadam se prijateljstvo da nam vrednije od zlata
A dotle ćemo se bratiti, kumiti i barjak viti;
makar do prvog nam rata...
01:20:58
No hay comentarios:
Publicar un comentario